Novosti

Društvo

Nedim Sejdinović: Kada dugo gledaš u provaliju, ona počne da gleda u tebe

Ranije sam bio kivan na ljude koji beže od stvarnosti, predosećajući da će u susretu sa njom ostati bez snova. Nekako kontam da je mudrost i uspeh sačuvati i svoje snove i ne pobeći daleko od stvarnosti. U nesrećnim društvima, kao što je naše, to je izuzetno teško, kaže novinar i književnik, autor pjesničke zbirke "Zapratite me za još korisnih informacija"

Large  intervju nedim sejdinovic

(foto Marija Janković )

Prva pesnička zbirka Nedima Sejdinovića nosi naslov "Zapratite me za još korisnih informacija". Do sada je objavio dve zbirke priča, jednu eseja i nebrojeno novinskih tekstova. Njegove pesme nisu kao pesme na koje ste navikli, ni po formi ni po temama. Neke su spoj dramsko-prozno-poetske forme, što je moguće novost u poeziji. Neke su dokumentarna poezija, pa deluju kao da čitate stranicu Nedimovog dnevnika – na primer o Novoj godini u biblioteci kasarne, ili o druženju uz kobasice, sir i vino, "jer vino se jede viljuškom". Neke su komentari o aktuelnostima iz kulture, recimo o romanu "Unutrašnje more". Ima ih i o mačkama i psima koji sa ljudima žive u Južnom Telepu – te su najlepše.

Naslov vaše zbirke prija, zato što sadrži obećanje da ćemo, ako zapratimo vaše pesme, nešto dobiti. Konkretno, dobićemo informacije, dakle nešto bez čega se danas ne može. Šta ćemo novo saznati?

Naslov nije moj, iako nekako logično iz zbirke proizlazi. Moji predlozi kako da se knjiga zove bili su glupavi i dosadni. Konačni naziv predložio je recenzent Ahmed Burić, čuveni bosanski književnik i novinar. Odmah sam ga prihvatio. To je uobičajena fraza, frazetina sa društvenih mreža na kojima je moja poezija, u određenoj meri i bar tematski, nastajala. I trebalo mi je i tuđe invencije i hrabrosti drugoga – da je stavim na naslovnicu. Ona je u skladu sa sadržajem, kako rekoh, jer su pesme nekakva vrsta "antipoezije" – kritičari bi rekli: igre sa žanrom. I igre sa frazama.

Društvene mreže su istovremeno i otklon od stvarnosti, ali i "dajdžestovana" surova stvarnost, u kojoj svi nešto prodaju – i robu, i informacije, i politički stav, i ukus, i bezbrojne recepte. Neko traži novac, a neko se zadovoljava "lajkom" ili "zapraćivanjem". Tako sam i ja svoje "postove", duhovitosti i pokušaje duhovitosti, ispisivao i pažljivo pratio koliko imam "sviđanja" i ko iza njih stoji. Knjiga se ispostavila kao forma uz pomoć koje možda mogu da proširim broj "lajkova", obraćajući se drugačijoj "ciljnoj grupi". Sve u ovom vremenu naprasno svršenih glagola, uz pomoć kojih, kako bi to rekla pokojna Borka Pavićević, mi ne radimo nego "odrađujemo", ne poštujemo nego "ispoštujemo", pa i ne pratimo nego jednostavno "zapratimo" pa onda algoritmi sami obave ostalo.

Društvene mreže su stvorile nov jezik, ali on je kao i svakodnevni skončao u banalnostima i frazama, uz pojedine iskre jezičkih zavrzlama koje se brzo zaborave, nestanu u bespuću internetske zbiljnosti. Još uvek verujem da knjige duže žive, mada nemam niti jedan dokaz za to. Informacije koje nudim su potpuno beskorisne, kao i ogromna većina informacija kojima smo okruženi. Možda je način na koji sam ih saopštio malo drugačiji, možda sam im malo promenio smisao, a možda i nisam. Svakako će neko ko je do sada pratio samo moj novinarski rad – mada iza sebe imam i neke knjige priča – otkriti malo drugačijeg Nedima Sejdinovića, ali to mu svakako neće biti od velike koristi.

Pesme su neka vrsta "antipoezije", kritičari bi rekli: igre sa žanrom

Pesme su neka vrsta "antipoezije", kritičari bi rekli: igre sa žanrom

Zabluda o slavi i parama

Ono što odmah privlači po prelistavanju zbirke je forma početne pesme. Spojili ste dramsku i pripovednu formu. Da li je to nešto novo, možda vaš izum? Ili samo ja ne čitam dovoljno poeziju – što je tačno.

Pisao sam poeziju još kao tinejdžer, u ono vreme kada su oko nas ječali bubnjevi budućih ratova, a mi se pravili ludi. Pa čak i objavio pokoju u nekim književnim časopisima. Kao provincijalac iz malog bosanskog mesta, sanjao sam da ću biti čuveni pesnik i pisac, i da ću imati para kao šaše. Tu zabludu ne bih menjao ni za šta na svetu. Čitao sam "ozbiljnu literaturu", pa su i pesme bile hermetične, svakako beskrajno neinspirativne, možda čak genijalne u svom besmislu. Namerno sam ih međutim negde zaturio i zauvek izgubio.

U jednom delu zbirke su i pesme o mojim "ranim radovima", sa tzv. ironijskim otklonom. Između ostalog, i ona u kojoj pripovedam da sam mislio da će me moji poetski radovi i privrženost književnosti preporučiti da budem bibliotekar u somborskoj kasarni, nadomak ratova. A za tako što je bilo potrebno da ti stric bude general. Naravno da ovu formu nisam izmislio. Ne bih se čudio da u opštoj hiperprodukciji postoji neko negde u svetu koji je pisao ili piše iste ovakve "uratke". Možda čak ima i četiri mačke i jednog psa, možda i on devera sa dijabetesom i jednom nedeljno u sebe ubrizgava "ozempik". Ali svakako su mnogo više moje – nego one rane. U izvesnoj meri su me pred samim sobom razgolitile.

Društvene mreže su stvorile nov jezik, ali on je kao i svakodnevni skončao u banalnostima i frazama, uz pojedine iskre jezičkih zavrzlama koje brzo nestanu u bespuću internetske zbiljnosti. Još uvek verujem da knjige duže žive, mada nemam dokaz za to

Pesme ste grupisali u cikluse i u podnaslovu svakog naveli uputstvo za čitanje. Zašto?

Iskreno, nemam pojma zašto sam to uradio. Palo mi na pamet, da možda zaradim još koji "lajk". A možda i jesu nekakvo uputstvo za čitanje. Možda one s početka zaista treba čitati, kako sam preporučio, "nasamo", neke druge "u manjim grupama", a neke su možda spremne za "uglazbivanje" i izvođenje "na stadionima". Neke treba – razumljivo – "preskočiti", a neke treba "čitati u prisustvu policije", jer nikada ne znaš ko će kako na njih reagovati. Policija možda može da spreči incidente većih razmera.

Mačke Petunija, Žozefina II, Mica, Mehmed Baždarević i Vasil Tupurkovski, kao i pas Laza – žive ljudske živote. Šta to govori o nama i njima?

Oduvek sam voleo mačke i pse. Hranio sam ih tu gde dugo već živim, u novosadskom naselju Južni Telep, nadomak čuvenog Šodroša, na kojem se onomad dešavala neuspela revolucija. Ali, zapravo se samo sticajem okolnosti desilo da dopustimo malo jednookoj Petuniji, crnom mačetu, da živi sa nama. Ona je, jedina, preživela porodični masakr. Prvo su njena braća i sestre zimi potražile toplinu na vrhu automobilskih guma, što ih je koštalo života. Potom je njenoj majci Jevrosimi neko polomio kičmu. Morali smo da je vodimo na eutanaziju. Dok je ležala nepokretna, pokušavao sam da je hranim. Nije mogla da jede, a druge mačke su stajale oko nje, kao da su došle u posetu bolesniku na samrti. I niko nije dirao njenu hranu. Hrana bi u drugom slučaju nestala u trenutku.

Kada je Petunija počela da živi sa nama, posle samo deset dana postavio sam sebi pitanje: o, zašto pobogu nikada do sada nisam imao kućnu mačku? Zašto mi je to bilo strano? I obećao sam da ću u vezi sa tim ozbiljno da porazgovaram sa roditeljima i sa samim sobom te da tražim ispriku. A onda začas, čovek ima četiri mačke i jednog psa. To je logičan redosled poteza, ali se ipak mora negde i zaustaviti. Da ne preceniš sopstvene kapacitete. Kažem da je logičan redosled, jer kada upoznate životinje, shvatite da su one humanije od čoveka, da od mnogih ljudi imaju ubedljiviji i jedinstveniji karakter, kao i da od mnogih od nas vode uzbudljiviji život. Ovo nije mizantropija nego realnost. I nije čudno što su životinje junaci mnogih umetničkih dela, već je neobično što toga nema još više.

 

Nemoć poezije

Vaše pesme su o svakodnevnici. I dok čitamo na primer o komšinici koja truje mačke, oči poezije ističu njen čin. Tako po ko zna koji put dolazimo do pitanja: kolika je moć tanane i prefinjene poezije?

U jednom periodu mačke u našem naselju su nestajale i pronalažene mrtve, očigledno otrovane ljudskom odlukom i rukom. Nije moglo biti drugačijeg objašnjenja, iako smo se dugo svi nadali da se dešavalo nešto drugo. Tek kada smo sa organizacijom za zaštitu životinja napravili akciju i kada je svaka kuća dobila dopis da je u pitanju krivično delo, "pogrom" je zaustavljen. Nikada nismo saznali ko je počinitelj, a ja sam pokušao ovom pesmom pre svega sebi objasniti šta se krije u umu i strastima onoga ko ubija nedužna stvorenja. Čoveka ponese emocija, svašta bi lošega mu poželeo, ali u mojoj pesmi nebesa su se osvetila tako što je zlikovac postao žrtva internetske prevare. A zašto je to radio/la? To neću da otkrivam. Onoga koga zanima neka pročita pesmu. Poezija i književnost uglavnom nemaju nikakvu moć, osim u krugovima zaverenika. Moć im može dati politika ili "uglazbivanje". Doduše, u igri "jedan na jedan", mogu savladati čitaoca i napraviti od njega boljeg čoveka.

Poezija i književnost uglavnom nemaju nikakvu moć, osim u krugovima zaverenika. Moć im može dati politika ili "uglazbivanje". Doduše, u igri "jedan na jedan", mogu savladati čitaoca i napraviti od njega boljeg čoveka

Poruke nudite, ali samo onom ko ih otkrije. Jedna od retkih, direktnih, ispisana je na majici Steve, majstora za bojler. Po njoj, čovek ima dva izbora: ili da spava i živi u snovima, ili da ustane i ostane bez njih. Šta se sad više isplati?

Ranije sam bio kivan na ljude koji beže od stvarnosti, s pravom predosećajući da će u susretu sa njom ostati bez snova. Bio sam sklon da ih okrivim za rastureno društvo i sve ovo što nam se poslednjih decenija nakačilo na kosti. Ali, više nisam kivan. Neko jednostavno nema hrabrosti da razume surovost koja ga okružuje, ne može to da proguta, nema želudac. Sa druge strane su oni koji žive isključivo u stvarnosti i od stvarnosti. Kada dugo gledaš u provaliju, ona počne da gleda u tebe... U pitanju su ljudi koje je stvarnost potpuno izobličila, počesto su postali čudovišta protiv kojih su, bar su bili uvereni ili uveravali druge, krenuli u borbu. Nekako kontam, a možda samo lupetam, da je mudrost i uspeh sačuvati i svoje snove i ne pobeći daleko od stvarnosti. U nesrećnim društvima, kao što je naše, to je izuzetno teško.

Zašto ste zbirku objavili baš u Zenici?

Nisam ja našao Zenicu, ona je pronašla mene. Urednik zaista dobre izdavačke kuće Vrijeme Nenad Rizvanović "zapratio" je neke moje poetske pokušaje i bio je uporan da ih uknjižim. Bez njega ove zbirke ne bi nikada bilo. Jako mi se svidelo to što će knjiga izaći u Zenici. Zašto bi knjige morale da izlaze u prestonicama, ko ih šljivi? Osim toga, uvek sam poštovao "metalce" iz Zenice, kao i fudbalski klub – "Čelik". Jedna od asocijacija na Zenicu je i čuveni Kazneno-popravni dom, opevan u pesmi Zabranjenog pušenja. Kada sam novosadskim prijateljima rekao da će zbirka izaći u Zenici, oni su me pitali – otkud to. Šalio sam se, rekao im da je KPD Zenica pokrenuo izdavačku delatnost. Potom sam dodao da ću dobiti i neki honorar za knjigu, što je na ovim prostorima prilično neuobičajeno. Jedan od prijatelja mi je rekao: "Pa matori, svaka čast! Ti si stipendista Kazneno-popravnog doma Zenica, ja o tome mogu samo da sanjam!" Bio sam ponosan kada mi je to rekao.

Potražite Novosti od petka na kioscima.
Informacije o pretplati pronađite ovdje.

Društvo

Kolačići (cookies) pomažu u korištenju ove stranice. Korištenjem pristajete na korištenje kolačića. Saznajte više